Путопис: Синагпур, Малезија, Индонезија; трећи дан - први цео дан у Сингапуру

Ботаничка башта

Трећи дан: први цели дан у Сингапуру 

    Устали смо око 9.30, што опет није било лоше, јер сам спавао око 7 сати, а девојка је заспала и устала 1,5 сат пре мене, тако да је спавала слично. Упркос томе да нисмо нешто превише спавали (ја спавам 8, а идеално 9 сати, треба ми мало више), вероватно нас је гурао адреналин новог места и нисмо били уморни уопште. Иако сам у белешкама за путовање имао да следећег дана идемо ујутру у GBTB, одлучили смо се да заменимо дане, и да нам ово буде дан за природу, а да сутра идемо у GBTB. Изашли смо из апартмана око 10.00. Пре овог пута сам се чуо са братом који је живео у Сингапуру, и који ми је дао савете за обилазак и клопу, и на томе му јако хвала јер нам је смањио доста времена и енергије у истраживању и лупању главом, ем у Београду, ем у Сингапуру. Наиме, знали смо увек где ћемо увече јести, али ово јутро су све његове препоруке биле предалеко тако да смо у близини хотела отишли у један индијски улични ресторан, и, храна, иако прилично љута, је била супер.

Доручак

    Након јела смо кренули правац ботаничке баште, које су UNESCO world heritage site. Тамо смо дошли аутобусом, и одмах ми је било јасно зашто је тако. Наша ботаничка башта у односу на ово делује као несређено двориште. Огромна, пуна различитих путања и путића, и мноштва занимљивог биља. У једном тренутку видиш да има и део са тропским растињем кроз који иде само један дрвени дугачки мост. Ботаничка башта је бесплатна, а постоји и део са орхидејама, које су национално цвеће и симбол Сингапура (мислим, нисам проверио) који се плаћа 1.200 дин по особи. Е сад, ту сам је мало зезнуо јер писало је да је за студенте јефтиније, свега 2€ по особи, а ја нисам проверио да ли је само за сингапурске студенте или све, па сам тада био љут на себе. (Сада када пишем сам лаганији, прво јер је прошло време па ми је небитно, а друго јер сам после питао свуда где пише и увек је било за студенте у тој земљи.) Препоручујем да се уђе само ако волиш цвеће, лепе боје и то, иначе је слична фора као остатак баште. Након баште, смо на препоруку мог брата отишли још на север Сингапура, у део који је око MacRitchie језера, ту је једна јако лепа пошумљена област, и генерално Сингапур се види да се јааако труди да буде зелен град, гледај и учи Београде. Ту постоји више могућих трекинг рута, а ми смо изабрали једну, која укупно траје око 3 сата, а на средини пута се долази код мостића који је у висини врхова крошњи, а с обзиром да је испод њега клисура, висина до шумског пода је око 50 метара. 

Висећи мост

Успут смо видели и мале мајмуне

    Као у некој Индијана Џонс причи, висећи мост кроз џунглу одакле видиш све, прелепо! 🥰 Већ пред крај руте су кренуле да клецају ноге, поготово што смо и пре тога у башти ходали преко 3 сата! Везано за тај мостић, он ради до 16.45, а темпирали смо, и дали гас да стигнемо на време, и стигли смо у 16.35, таман пред крај 😁. Уморни, имали смо две опције: или ћемо ићи кући, потпуно задовољни јер смо јако доста шетали, или да наставимо обилазак и одемо до Мале Индије. 

Део са степеницама где су кренуле да клецају ноге

    Иако сам приличан лењивац у Београду, ипак сам доста платио ово путовање, и свако време у хотелу је време које си могао да проведеш упознајући нову културу и град, тако да смо се шетали по Малој Индији. Колико различито место у односу на Сингапур! Сингапур, са свим својим правилима и казнама је као коњ са покривкама за очи — само идеш право и радиш како ти се каже, а Мала Индија је пуна живота луда и хаотична.

Оваквих знакова има свуда

    Отишли смо до Мустафа центра да тамо купимо магнете и сувенире, то је један огроман тржни центар од 6 спратова, а у њему су локали и људи спаковани као сардине. Не волим такав начин живота, али ми је било занимљиво да се упознам како људи живе на дневој основи. Завршили смо са куповином (цене су смешне, магнет је око 120 дин), и отишли смо у њихов ноћни базар — аух брате, сад ћу да напишем један нисам расиста, али моменат. Наиме, нисам расиста, али ови Индијци су толико чуднији од нас Европљана, да би помислио човек како нису нормални. Сваки штанд има микрофон, сви се деру нешто своје да те привуку, хиљаду мириса, значи опште лудило. Како они сами не полуде — не знам. Такође, нисам расиста, али, по закону индукције, 90% Индијаца не поштоју личну хигијену. (За ово их делом разумем, јер када си цео дан у шетњи се ознојиш па усмрдиш), то све стоји, али рођаче, како можеш да ходаш бос, и да једеш храну прљавим рукама? То вече смо вечерали у уличном ресторану по препоруци мог брата, први пут butter chicken и chicken tika missala, и брате одлична су оба, што се каже прсте да полижеш 😹 (наравно то сви они раде). 

Вечера

Након свега тога и 25.000 корака дошли смо у хотел око 22.30, мртви уморни.